Dan kada je NATO gađao voz u Grdelici neću zaboraviti dok sam živ. Još mi je pred očima ta slika, dve rakete, pa pauza, a zatim još dve… Gledao sam kako projektil pada na ljude i pretvara ih u komadiće, u prah… Namerno su to uradili, namerno su ubili obične ljude, decu, a nazvali su to kolateralnom štetom

Ovako svoje prisećanje na dan kada je NATO 12. aprila 1999. godine pobio najmanje 15 ljudi u vozu broj 393 u Grdeličkoj klisuri počinje mašinovođa Boban Kostić. Dan posle kojeg nikada više nije seo u lokomotivu.

Nije verovao…

Kostić u razgovoru za Informer kaže da se na početku bombardovanja plašio da bi NATO mogao da gađa železničke mostove, ali je nastavio da radi svoj posao kao da se ništa ne dešava.

– NATO se hvalio kako gađa tačno u santimetar, a ja sam znao da su im mostovi meta. Ipak, naivno sam verovao da će voditi računa da ne ispaljuju rakete onda kada preko tih mostova prelazi voz. Međutim, tada, 12. aprila 1999. izgleda da su baš čekali da se pojavi moj voz, kao da su namerno hteli da pobiju silne ljude. A onda su sve to nazvali greškom i kolateralnom štetom, kaže Kostić, kome ni danas nije svejedno kada se priseti tog strašnog događaja.

Zaboravi ako možeš! Putnički voz 393 Grdelica

Publiée par Dnevnik Juga sur Vendredi 12 avril 2019

On je sa svojim kumom i nerazdvojnim kolegom Goranom Mikićem tog dana iz niške železničke stanice krenuo put Tabanovaca u 11 sati, ne sluteći da kreću na poslednje putovanje.
Rođaci tražili mrtve

Ni Goran Mikić više nije ušao u lokomotivu, a dok priča o tom 12. aprilu, pali cigaretu za cigaretom.

– Ovaj geler, koji i dalje nosim u levoj nozi, ne da mi da zaboravim taj dan, promašio je za par milimetara glavni krvni sud, inače bih ja bio jedan od onih koji su ostavili kosti dole u Grdelici – kazuje Mikić.

Danima nakon tragedije njih dvojicu su opsedali rođaci nestalih u eksploziji, pokušavajući da saznaju njihovu sudbinu.

– Ko zna koliko je ljudi stradalo, ulazili su i izlazili na stanicama, niko ne zna ko je sve bio u tom vozu, jer od njih nije ostalo ništa – zaključuje potresnu ispovest Mikić.

– Prolazili smo kroz Grdeličku klisuru, lokomotiva je već bila pri kraju mosta na Južnoj Moravi, kada se čula strašna eksplozija. Cela kompozicija je skakala po šinama kao igračka, pravo je čudo da nije ispala sa koloseka. Plamen nas je obuhvatio sa svih strana… Instinktivno sam počeo da kočim, osvrnuo sam se iza sebe i video da je voz presečen. Raketa je pogodila početak drugog vagona, a lokomotiva i prvi vagon su nastavili da se kreću do drumskog mosta. Nikada neću zaboraviti tu tišinu koja je nastala, ništa živo se nije čulo – priseća se Kostić najstrašnijeg dana u svom životu.

Spuštenog pogleda, kao da hoće da svu muku što pre izbaci iz sebe, priznaje da se od sećanja na taj prizor naježio.

– Videli smo kako voz gori na mostu, Goran je iskočio iz lokomotive, krenuo sam za njim da pomažemo putnicima. Tada sam ga čuo kako mi kaže: “Evo stiže druga raketa.” Projektil je pogodio drumski most i ubio konduktera Zorana Jovanovića, koji je, na svoju nesreću, izašao iz voza. Goran je ranjen, bio je u šoku, gledao je raketu kako ide na njega, nije ni znao da ga je pogodila. Kažem mu da je ranjen, vidim mu krv na farmericama, on i dalje ne progovara. Zagrlio sam ga i počeo da ga nosim iako je bio skoro duplo teži od mene, ali adrenalin je čudo, borba za život je bila. Tek tada smo videli ljude kako izlaze iz prvog vagona, bili su krvavi, čula se, vriska, kuknjava…

Kostić kaže da je po povređene putnike već stigla pomoć kada je ugledao još jednu, treću raketu, a zatim i četvrtu.
“Neoprezan incident”

Tadašnji glavnokomandujući NATO Vesli Klark zločin u Grdelici okarakterisao je kao “neoprezan incident”. Bombardovanje voza pokušao je da opravda činjenicom da se kompozicija kretala prebrzo i da napad nije mogao da se izbegne, kao i da pilot “nije video voz”.

– Povikao sam: “Pazite”! Svi smo zalegli, a zatim je posle treće eksplodirala i četvrta raketa. Gledali smo kako pada na ljude i pretvara ih u pepeo, kako topi vagon… Mislio sam, gađaće nas dok nas sve ne pobiju. Bilo je kao u najstrašnijem filmu. Krv na sve strane, plač i vrisci… – priseća se Kostić.

Promenio posao

Boban kaže da ga slike od tog dana prate, zbog čega je promenio posao.

– Ja to ne mogu da zaboravim koliko god se trudio. Znam da nisam kriv što se to desilo, ali te ljude sam ja vozio. Od nekih od njih ni traga nije ostalo, bilo je tu dece, običnih ljudi. Da se to nije desilo, i dalje bih bio mašinovođa. Ovako ne mogu – jedva čujno govori Kostić.

Identifikovano 15, poginulo ko zna koliko

Prema zvaničnim informacijama, identifikovano je 15 žrtava zločina u Grdelici, ali smatra se da ih je bilo mnogo više, jer niko ne zna koliko je ljudi bilo u drugom i trećem vagonu, koji su direktno pogođeni. Među žrtvama su bračni par Stanijanović sa sinom Branislavom iz Prćilovice, tek venčani Ana i Ivan Marković iz Leskovca, Petar i Verka Mladenović iz Niša, Jasmina Veljković iz Stalaća, Svetomir Petković iz Aleksinca, Radomir Jovanović iz Niša…

Booking.com