Nikada se, nigde, nije dogodilo da jedan Savez istog dana „organizuje“ prvenstvene utakmice najvišeg ranga i finalni susret Kupa. Međutim, u Republici Srpskoj se dogodilo da minule srede prvoligaši igraju utakmice za bodove, a Radnik i Leotar su u Bijeljini odigrali prvi finalni susret masovnijeg takmičenja.

Oni koji su napravili svojevrsni presedan u dosadašnjoj istoriji Fudbalskog saveza Republike Srpske koji ove godine slavi jubilej – 25 godina postojanja, braniće se „činjenicama“: Radnik je premijerligaš, a Leotar drugoligaš, nema smetnje za prvoligaše.

Da li je ovo u redu?

Kup Republike Srpske je jedno od najstarijih takmičenja na prostorima dejtonske zemlje čiji su počeci vezani za Vidovdan, Krsnu slavu Vojske Republike Srpske u čiju čast se igrao. Godinama je sve devalvirano i omalovaženo, Kup Republike Srpske je stigao na marginu, klubovi su izgubili interes za učešće, mnogi namerno i ispadaju jer im učestvovanje prouzrokuje samo dodatne troškove.

Takmičarska komisija Fudbalskog saveza Republike Srpske na čijem čelu je Đorđe Starčević iz Gradiške napravila je grubu grešku devalvirajući finalne utakmice Kupa i samo takmičenje. Iz godine u godinu, iako su Propozicije jasne, nekada se igraju dve, nekada jedna utakmica, nekada se klubovi ne mogu dogovoriti oko termina i mesta… Umesto da nam ovo takmičenje, kojim je počeo život Fudbalskog saveza Republike Srpske još ratnih godina, bude svetinja ono je izvrgnuto ruglu. Urušilo se iznutra ovakvim neporeznim potezima jer po ranije utvrđenom kalendaru takmičenje finalni susreti nije trebalo da se igraju 17. i 24. maja već 31. maja i 7. juna. Zbog čega su promenjeni termini? Umesto da bude svetkovina prvi put u istoriji FSRS finale Kupa se igralo „radnom prvenstvenom sredom“ i da sve bude još grđe termin se „poklopio“ i sa revanš susretom Kupa u Širokom Brijegu.

Tako je potpredsednik Fudbalskog saveza Milorad Sofrenić, umesto da bude u svojoj Bijeljini i gleda svetkovinu matičnog Saveza, otišao na „Pecaru“ i u sporednoj ulozi kraj predsednika Elvedina Begića aplaudirao Širokobriježanima. Neverovatno, ali istinito!

I na kraju zašto ne reći ovo: možda je neko iz Gradiške i Banjaluke, Prijedora ili Zvornika, Doboja ili Etnoi sela „Stanišići“, da ne nabrajamo dalje, želeo i nastojao da dođe na Gradski stadion u Bijeljinu da pogleda finalni susret između Radnika i Leotara, ili su možda Bijeljinci i Trebinjci planirali da dođu u Gradišku, Prijedor ili Doboj… u tom slučaju bi na finalu Kupa Republike Srpske, čije su se borbe za pehare nekada igrale pred više od 20.000 gledalaca, bilo možda 259 gledalaca, ili u Gradišci 357, Prijedoru 153, Doboju bar 60…

Đorđe Starčević i njegova Takmičarska komisija FSRS je ovim potezom obezbedila trajno mesto u istoriji Saveza koji postoji četvrt veka, a koji je od takmičenja koje je nekad bilo za ponos, postalo takmičenje za neozbiljnost. Napravljen je neverovatan presedan. Zašto se finale Kupa Republike Srpske igralo kad i prvenstvo?

Da nije tužno, zaista bi se smejali.

Vezane objave