20al (5) 620x0

Na čelu vrhunskog, nagrađivanog ski-hotela u Alpima nalazi se Francuskinja srpskog porekla. Otac Sreten iz Višegrada, majka Francuskinj. Posle Stefana iz Priboja, zaposlila još 17 zemljaka. HOTEL “Altapura” u skijalištu Val Toren na Alpima je zvanično najbolji ski-hotel u Francuskoj, a na njegovom čelu je Emili Pajević, Francuskinja srpskog porekla!

Ona već punih pet godina diriguje radom tog hotela, i to na takav način da je već tri puta za to vreme proglašen za najbolji – 2014, zatim 2017. i na posletku 2019. godine!

Ovo priznanje već godinama, tradicionalno dodeljuje World Ski Awards u austrijskom Kicbilu. Kako u razgovoru za “Novosti” kaže Emili Pajević, ta nagrada simbolizuje profesionalnost, posvećenost i ljubaznost za koje se zalažu njen tim i ona.

– Vrlo sam ponosna na svako od tih priznanja. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali ona samo predstavljaju logičan sled naše predanosti ovom poslu. Te nagrade obuhvataju sve ono zbog čega naši gosti vrednuju “Altapuru” i uvek joj se rado vraćaju. Čak 40 odsto naših gostiju se vraća da u ovom hotelu u Val Torenu ponovo provede svoj zimski odmor.Iako je posle završenog Filološkog fakulteta i hotelskog menadžmenta posao Emili odveo u alpski deo Francuske, ona je rođena na severu, u Normandiji. Njen otac Sreten je iz Višegrada i u Francusku je došao pre više od 40 godina. Majka Nikol je Francuskinja.

– Otac je igrao fudbal za Avr, koji tad nije bio prvoligaški klub, već u srednjoj kategoriji. Majka je bila medicinska sestra. Organizovan je bal, na koji su oboje došli. Tu su se upoznali, a godinu dana kasnije i venčali. Posle fudbala otac se zaposlio u naftnoj industriji, gde je proveo ceo radni vek kao rukovodilac na jednom od postrojenja. Sada je u penziji.

Jedan od lobija hotela “Altapura”
20al (2)
Zanimljiva je priča kako je dobila ime Emili, pošto je majka iz ljubavi prema ocu predlagala da se zove – Biljana.

– Ime sam dobila po pesmi Zdavka Čolića “Zvao sam je Emili”. Otac je kao mlad sa njim pevao u hotelu “Evropa” u Sarajevu i voleo je tu pesmu. I ja je mnogo volim, kao i sve druge pesme Zdravka Čolića.

Osim popularnog Čole, Emili voli da sluša i druge srpske pevače:

– Jedan od dražih mi je i Željko Joksimović. Sa roditeljima sam bila na jednom njegovom koncertu u Sarajevu. Bilo nam je sjajno. Tata i ja smo išli i u Diseldorf u Nemačku na koncert Dina Merlina. Odlično smo se proveli i sutradan se vratili kući u Francusku.

Emili dosta dobro govori srpski jezik. Naučila ga je uz oca, a i kad god joj poslovne obaveze dozvole, najčešće leti, dolazi kod rođaka u Srbiju i Republiku Srpsku.

– Kad sam se kao tinejdžerka sa rođacima vraćala iz diskoteke u ranim jutarnjim časovima, baka bi nas uvek dočekivala s doručkom pripremljenim sa ljubavlju doručkom pred spavanje. U Srbiji volim ono po čemu je najviše i karakteristična, a to su gostoprimstvo, saosećajnost i vedar duh njenih građana. Kad sam u Višegradu uvek obiđem Mećavnik. Moja kuća je udaljena svega 6 kilometara odatle, tako da obavezno odemo na večeru. Tu sam upoznala i Emira Kusturicu. Svratimo i na Zlatibor, a često sam i u Beogradu. Sa rođacima obilazim grad, reke, a naročito volim da ručam u restoranima na Dunavu.
Emili uživa u srpskoj kuhinji, a najviše voli punjene paprike. Prijatelji i rođaci joj iz Srbije često donesu čajnu kobasicu, “smoki”, a najviše je obraduje “čokoladna bananica”:

– Volim i nadaleko čuvene ćevape, kisele paprike, ajvar, ali od slatkiša “čokoladnu bananicu”. Majka je zbog mene i oca počela da pravi ćevape. Mi smo se njima neumorno sladili kad god bi dolazili na odmor u njegov rodni kraj. Posle smo o njima toliko pričali da je na kraju majka počela da ih pravi u Francuskoj. Naučila je još i sataraš da sprema.

Svoju vezu sa Srbima Emili je donekle prenela i u poslovni život, jer u hotelu čiji je direktor trenutno radi 18 Srba, od 110 zaposlenih. To je jedino mesto u Val Torenu na kom je zastupljena srpska radna snaga.

– Imamo vrlo jaku porodičnu vezu, na osnovu koje je i nekako lančano sve krenulo – priča nam Emili. – Trebao mi je radnik u hotelu, a poznavala sam jednog čoveka iz Priboja koji mi je preporučio Stefana i on se zaposlio pre tri godine. Onda je došla Stefanova sestra Nevena, pa brat Đorđe, pa mama Katarina, pa ujak Andrej, ujna Lidija i na kraju rođak Aleksa. Sad svi rade u hotelu tokom zimske sezone, a leti su u Srbiji. Ostali su se zaposlili preko ozbiljnih preporuka mojih poznanika iz Srbije, a neke sam upoznala na putovanjima, i tako dođosmo do dobitnog broja osamnaest.Iako je 80 odsto gostiju “Altapure” iz inostranstva, zasada ih nema previše iz Srbije. Međutim, tri-četiri porodice redovno dolaze.- Jednom nam je na odmor došao srpski fudbalski reprezentativac sa porodicom. Znajući ko je, kada je ušao obratila sam mu se na srpskom. On se iznenadio. Posle kada su ga sretali drugi zaposleni Srbi, pričali su na srpskom. Bio je u čudu i rekao: “Pa ja sam mislio da sam došao u Francusku na odmor”.
ČAŠA VINA KRAJ KAMINA

“ALTAPURA” je luksuzan hotel s pet zvezdica, koji zrači toplinom i poštuje diskreciju gostiju. Polupansion u zavisnosti od sobe košta od 250 evra u predsezoni do 1.500 evra u špicu sezone za veliki luks apartman! Gosti na raspolaganju imaju najveći spa-centar u Val Torenu, otvoreni i zatvoreni bazen, džakuzi, tri restorana, od kojih je jedan sa morskim plodovima i ribom. Za decu opremljen poseban deo za igraju, a sve vreme jedna zaposlena osoba brine o njima, igra se, prave kolače, crtaju…

– Vodimo računa da naši gosti uživaju u miru – kaže nam Emili Pajević. – Naš hotel je za namenjen internacionalnoj klijenteli, svima koji vole zimu i koji žele da se osećaju bezbrižno, opušteno i usluženo dok su na odmoru sa svojom porodicom, koji vole da se posle celodnevnog skijanja ušuškaju uz času dobrog francuskog vina kraj kamina.

Slađana J. Matić – novosti.rs