ZAŠTO je Vladimir Putin, ne samo u svojoj zemlji, postao primer predsednika velikog patriote, i kako je na svoju stranu privukao ogromnu većinu ruskih rodoljuba, koji svojevremeno nisu mogli da “smisle” Borisa Jeljcina, odgovor su mogli da dobiju svi oni koji su nedavno na televiziji gledali film “Predsednik Putin”.
Mnogima su ostali u sećanju kadrovi u kojima Putin odmah nakon imenovanja, poslednjeg dana 1999. godine, odlazi među svoje vojnike u Čečeniju, da s njima dočeka Novu godinu, ili obilazi mesto iza neprijateljskih pozicija, gde su 2000. godine u jednom boju poginula 84 vojnika i oficira desantnih jedinica iz Pskova.Jeljcin je uvukao zemlju u rat na Kavkazu, a Putin je svojom upornošću uspeo da prvo likvidira vođe terororista i njihove kompanjone plaćenike iz arapskih zemalja, a onda i da regionu donese miran život.KRVAVA bitka na koti 776 u Čečeniji, koja se pominje u filmu o Putinu, trajala je samo dva dana, ali se po junaštvu može upoređivati sa borbom srpskih vojnika na Košarama, na granici sa Albanijom. Da podsetimo, na Košarama je krvoproliće trajalo od 9. aprila do sredine juna 1999. Tada je na strani šiptarskih terorista bila i regularna armija Albanije, a imali su i pomoć NATO.
Ipak, iz filma o ruskom predsedniku se lako uočava bitna razlika između njega i bivših srpskih vlasti. Putin je branioce Rusije proglasio herojima, a bivša vladajuća garnitura srpske generale poslala je u Hag. Upravo to, sve do danas, mnogi u Rusiji ne mogu da shvate – zašto je bivše rukovodstvo Srbije sprovelo u Hag generale koji su branili svoju zemlju. Amerikanci i njihovi sateliti su i teroriste na Kavkazu nazivali borcima za slobodu, ili u najgorem slučaju ustanicima. Bilo je pretnji da će i za rat na Kavkazu biti međunarodni sud, ali Zapad je od toga odustao jer mu je bilo jasno da nijednog svog heroja Putin neće predati nikakvom sudu.
Šta se dogodilo na koti 776 i kako je poginula gotovo cela četa vazdušno-desantne divizije iz Pskova u toku drugog rata u Čečeniji? U februaru i martu 2000. vodile su se žestoke bitke sa čečenskim verskim fanaticima i plaćenicima iz arapskih zemalja koje je predvodio po zlu čuveni Hatab. Sa njima je bio i zloglasni terorista Šamilj Basajev, koji se pročuo po zauzimanju bolnice u Buđonovsku, na jugu Rusije, gde je držao taoce od 14. do 19. juna 1995. Pošto više nisu mogli da brane mesto Šatoj, oko 2.500 muslimanskih fanatika krenulo je u povlačenje preko planinskog prevoja. U rejonu čečenskog grada Arguna, na koti 776, grupa od stotinak ruskih vojnika ušla je u boj sa višestruko brojnijim čečenskim teroristima i plaćenicima. Neravnopravna bitka je počela po podne 29. februara i trajala je do zore 1. marta. Zbog lošeg vremena, opkoljenim ruskim vojnicima nije mogla da priskoči u pomoć avijacija.
JEDAN od šest preživelih vojnika Andrej Poršnjov je kasnije ispričao da su ih čečenski teroristi napadali u talasima vičući “Alahu akbar”. Nije ih mogla zaustaviti ni ruska artiljerija. Opkoljenima su pokušali da pomognu i ruski vojnici iz druge čete, koji su bili na susednoj koti. Kad su videli da ne mogu da odbrane položaj i da su u okruženju, kapetan V. Romanov dao je koordinate artiljeriji da otvori vatru na svoje položaje. Čečeni su 1. marta 2000. oko pet sati ujutro zauzeli kotu i uspeli da izađu iz Argunske klisure.
U bici na koti 776 poginula su 84 vojnika, od kojih je bilo 13 oficira. Preživela su samo šestorica. Kasnije je sva krivica bila svaljena na nekog pukovnika Jurija Melentjeva, koji je izdao komandu da se zauzmu kota i vrh Isti Kord. Melentjev je 2002. godine umro od infarkta, ali dok je bio živ branio se da ga nepravedno optužuju. O uzrocima pogibije vojnika svojevremeno se mnogo raspravljalo, a i danas se govori o tome.Mnogi su postavljali pitanja kako se moglo dogoditi da u jednom boju izgine toliko elitnih boraca i zašto su dobili nerealan zadatak da zaustave dvadeset puta brojnijeg protivnika. Bilo je raznih optužbi – od neznanja oficira da rukovode akcijom u tim uslovima, pa do sumnji da ih je neko izdao i saopštio protivnicima kuda se kretala nesrećna Šesta četa. General Genadij Trošev u svojoj knjizi “Moj rat – čečenski dnevnik rovovskog generala” pisao je da je od 29. februara do 1. marta artiljerija ispalila oko 1.200 granata na neprijateljske položaje ka koti 776. A tadašnji ministar odbrane Rusije Igor Sergejev je tvrdio da četi nisu mogli da pošalju pojačanje zbog jake vatre koju je otvarao neprijatelj.
POSLE te tragedije Putin je posetio Pskov i sreo se s porodicama poginulih oficira i vojnika i obećao im pomoć. Još dok je trajao rat u Čečeniji, Putin je posetio mesto pogibije hrabrih vojnika i oficira na koti 776. Položio je cveće, a kasnije je tamo napravljen i spomenik.Da je vrlo hrabar čovek, Putin je pokazao prvih godina predsedničkog mandata kad je posetio Dagestan, gde su verski fanatici separatisti zauzeli više planinskih sela. Putin se sretao sa mladima i starima i objašnjavao im da će teroristi biti poraženi, a da je budućnost i perspektiva tog regiona u okviru Ruske Federacije, što su mu oni i poverovali.
POUKE IZ BUTOVA, MESTA GOLGOTE
ONIMA koji su odgledali film u sećanje se urezala još jedna scena – poseta nekadašnjem Butovskom poligonu NKVD, prethodnice KGB, gde je 1937. i 1938. streljano 20.765 ljudi. To mesto nedaleko od Moskve mnogi nazivaju ruskom golgotom. Putin je prvi ruski visoki političar koji je sa patrijarhom Aleksijem 30. oktobra 2007. bio u Butovu na dan 70-godišnjice masovnog streljanja. Njegova glavna poruka je bila da se politički sukobi i neslaganja u Rusiji nikako ne smeju pretvarati u krvave obračune.
Putin je tom prilikom politička hapšenja i streljanja ocenio kao posebnu tragediju koja se nikada više ne sme dogoditi i ukazao na to da su u vreme velikih represija poginuli ljudi koji su imali svoje mišljenje i nisu se bojali da ga javno iznesu. “Bio je to cvet nacije”, rekao je Putin.
