Marko Pantelić je osamnaestogodišnji dečak iz našeg Višegrada, za kojeg mi se čini kao da u njemu živi daleko stariji čovek. Nezaposlen je, kao i majka. Svega mesec dana je radio kod jednog privatnika i za to je bio plaćen samo 20 eura.
Naime, Marko je utehu i radost pronašao u biciklizmu. Saznao sam da je pre neki dan sa oštećenom biciklom i neispravnim kočnicama osvojio 16. mesto na trci održanoj u Priboju.
Kako Marko kaže vidio me je Vojkan Krstic humanitarac koji je bio u društvu Bobana Inđića i pitao za rezultat koji sam napravio . Rekao sam mu pošteno da sam osvojio 16-to mesto i da sam vozio trku bez jedne kočnice. On me je pogledao i rekao mi sutra dobijaš novo biciklo da se spremaš za sledeću godinu i da donese neku medalju. Trudiću se da opravdam poverenje ovog dobrog coveka.
Kupio sam mu novu biciklu, kako bi lakše mogao da trenira i uživa u sportu koji voli.
Obećao mi je bolji plasman na nekom narednom takmičenju, ali bez obzira na osvojeno mesto – Marko će za mene uvek biti pobednik
