Dvoje od šestoro ukućana porodice Jekić iz Pocerskog Metkovića, kod Šapca, pozitivno je na virus i leče se kod kuće, ponestalo im je hrane i lekova….a zbog ovog niko ne želi da im pomogne.

Osam poslednjih cela familija je u izolaciji i svakim danom im je sve teže, na šta je u objavi na Fejsbuku ukazala Zorica Zlatarić kada je poručila da su njihove zalihe hrane i lekova na izmaku.

“Danas nemamo hleba za ručak”, napisala je ona i na kraju razočarano dodala “niko ne zove i ne donosi pomoć”.U razgovoru za Telegraf.rs Zorica priča da post, koji je vrlo brzo na Fejsbuku komentarisalo i podelilo više od 300 ljudi, nije objavila samo zbog zabrinutosti za zdravstveno stanje brata i snahe, koji su inficirani korona virusom.Imala je nameru, kaže, da sa poznatim i nepoznatim ljudima na društvenoj mreži podeli osećanja samoće i bespomoćnosti u kojoj se nalazi njena porodica.

“Svima nama je naređeno da ne smemo da mrdnemo iz kuće. Proveravaju telefonom, dolazili su kući da vide da li poštujemo izolaciju.S druge strane, mnogo ljudi mene poznaje, kao i celu moju porodicu, dosta njih su meni ranije obećavali pomoć, a sada smo ostali sami i nikoga nema da nam se javi i interesuje kako smo, da li nam je potrebno”, kaže Zorica.

Provoditi u izolaciji, u malom selu, gde komšije nisu blizu, u nema apoteke, a radi samo jedna skromno snabdevena prodavnica – nije lako.

Njima je potrebna pomoć, da im kupi i donese lekove, voće, vitamine, hranu koje u svom gazdinstvu.

U ovom malom selu nije lako ček ni nabaviti svakog dana.

“Nije problem u novcu. Ali je strašan osećaj usamljenosti, napuštenosti, da te se niko za osam dana ne seti, da te pozove, pita da li je neka pomoć potrebna. Žalosno je i teško kada nemaš na koga da se osloniš. Komšije nisu blizu, jednom najbližem susedu je majka u bolnici jer je zaražena korona virusom, u selu ima je još porodica u izolaciji, ima bolesnih, normalno je i što se ljudi plaše kontakata sa obolelima. Svi su se zatvorili u sebe, pa koga da pozovem da nam pomogne”,pita se Zorica.

Iako skromno žive, kao i svako seosko gazdinstvo, Jekići su imali zalihe hrane u zamrzivaču, koje se lagano smanjuju.

Obrađuju zemlju, imaju stoku i živinu, pristiglo je i sezonsko povrće u bašti.

Zorica pojašnjava da se nije uplašila da mogu ostati gladni, ali da je zabrinuta što ne mogu da nabave nove količine lekova za brata i snahu, kao i lekove koji su potrebni staroj majci.

“Majka, bratanci i ja se nadamo da nam brat i snaha nisu u međuvremenu preneli virus. U skromnoj kući u kojoj svi zajedno živimo njih dvoje nisu mogli da budu izolovani. Ni poslovi na imanju nisu mogli sami da se završe, radili su sve po dvorištu, terali nas od sebe, ali ko zna da li je to dovoljno da i mi ne obolimo”, kaže Zorica za Telegraf.

Podjednako, koliko i (opravdani) strah od infekcije cele porodice korona virusom, Zoricu Zlatarić je zabrinulo i razočaralo nikad veće odsustvo empatije i solidarnosti.

Kada su, posle objave na Fejsbuku počele da pristižu poruke podrške i ponude za pomoć, ogorčena je malo manje.

Sebi i svima postavila je pitanje: da li je alarmiranje preko društvenih mreža jedini put do pomoći i podrške?

Related posts