Mala ali značajna epizoda o italijansko-srpskoj saradnji na početku Prvog svetskog rata gotovo je nepoznata kod nas. Zahvaljujući dokumentima iz rimskih arhiva, biblioteka i muzeja saznalo se podrobnije o ekspediciji garibaldinskih dobrovoljaca koji su učestvovali u borbi na Drini, gde su, osim dvojice, svi izginuli.

Bili su to mladi revolucionari odgojeni na Mancinijevim republikanskim idejama koje su podrazumevale kraj svakoj socijalnoj nepravdi i slobodu i ujedinjenje naroda u svojim granicama. Pripadali su naprednoj grupi Italijana za koje je Trojni savez, sklopljen u Beču 1882. između Italije, Austrije i Nemačke, i obnavljan svake pete godine sve do 1912, ostao u nacionalnoj istoriji kao sramotan čin političkog podaništva zbog svog imperijalističkog karaktera i nejasnih klauzula koje su sputavale konačnu nezavisnost Italije. Nerešeno pitanje severnih pokrajina (Trentino – Alto Adidže, Friuli – Venecija Đulija, Trst), koje su i posle ujedinjenja zemlje 1870. godine ostale pod austrijskom dominacijom, i aneksija Bosne i Hercegovine na štetu Srbije (1908) pobuđivali su revolucionarni duh tih ljudi i pospešili njihovu odlučnost da pomognu srpskom narodu u borbi za nezavisnost.

Posle Sarajevskog atentata 28. juna 1914. na prestolonaslednika Franca Ferdinanda i neprihvatljivog ultimatuma po Srbiju (23. 7. 1914) od strane Austrije bilo je jasno da je rat neizbežan. Srbija, već iscrpljena u balkanskim ratovima (prvi protiv Turaka 1912, drugi protiv Bugara 1913), očekivala je pomoć od sila Antante.

Ali pre no što su se Rusija, Francuska i Engleska (koja je kolebljivo pokušavala da izbegne konflikt) odlučile da uđu u rat, organizovala se tajno u Rimu grupa hrabrih garibaldinaca i rešila da dà svoj doprinos protiv Austrije, tadašnjeg zajedničkog neprijatelja, boreći se uz srpske vojnike kod Višegrada, na vrhu zvanom Babina glava.

Vođena visokim moralnim načelom da se pomogne slabijem, ova grupa dobrovoljaca je htela ne samo da pruži hrabar primer ostaloj italijanskoj mladeži, već i da podstakne svoju zemlju da uđe u rat i okonča konflikt koji je decenijama ranije započeo Đuzepe Garibaldi (Giuseppe Garibaldi). Ovo tim pre što se društveno-politička situacija u Italiji s kraja 19. veka umnogome menjala, upravo u godinama njihovog stasavanja: jenjavali su patriotski duh i slobodarske težnje kojima su prethodnih decenija bili prožeti njihovi očevi boreći se pod Garibaldijem za oslobođenje i ujedinjenje svoje zemlje. Ovi mladi dobrovoljci su nasledili, dakle, ideale svojih predaka. Garibaldinski voluntarizam koji je, u kosmopolitskom smislu, težio ka pravdi i slobodi svih okupiranih naroda bio im je ideja-vodilja u njihovim namerama kada su se u malom mestu Marinu nedaleko od Rima, već poznatom po republikanskoj tradiciji, organizovali i tajno krenuli da se bore u srpskim redovima protiv austrougarskog agresora.

Za nameru garibaldinaca da zvanično pomognu Srbiji zalagao se u početku i general Ričoti Garibaldi (Ricciotti Garibaldi , sin Đ. Garibaldija i Anite, protagonista ranijih ratova za oslobođenje Italije i dobrovoljni učesnik u Grčkoj protiv Turaka 1913); ali ti pokušaji su ostali bez uspeha jer je italijanska vlada proglasila neutralnost zemlje i zatvorila svoje granice. Tako su se na teritoriji Italije formirali tajni komiteti (u Firenci, Savoni, Đenovi) za mobilizaciju dobrovoljaca u pomoć Srbiji i Francuskoj.

Kada je 3. avgusta 1914. Italija proklamovala neutralnost svoje zemlje, došlo je do razmirica između italijanskih intervencionista, pristalica rata protiv Austrije, i neutralista, pristalica Trojnog saveza. Već samom objavom rata Srbiji, smatrali su intervencionisti, Austrija je pogazila ugovor o Trojnom savezu čiji je karakter trebalo da bude isključivo odbrambeni, te Italija nije morala više da ima nikakve obzire prema tom ugovoru. Stoga je, po mišljenju intervencionista, ovo bio pravi trenutak da se prekine svaka veza sa Centralnim silama. Svog junaka Guljelma Oberdana (Gulielmo Oberdan), koji je 1882. pokušao da ubije Franca Jozefa prilikom posete Trstu, ali kao žrtva špijunaže bio obešen, upoređivali su sa našim Gavrilom Principom i Nedeljkom Čabrinovićem. Za mnoge mlade italijanske revolucionare Sarajevskim atentatom osvećena je žrtva tršćanskog junaka Oberdana.

Ne čekajući na pregovore austrijska vlada je pet dana posle ultimatuma objavila rat Srbiji, a samo dan docnije, 29. jula 1914, krenuli su mladi entuzijasti iz Rima na Drinu. „Najuzvišenija obaveza me primorava da otputujem po svaku cenu još noćas. Radi se o mojoj moralnoj egzistenciji“, šalje telegram svojoj majci jedan od dobrovoljaca iz grupe i zajedno s ostalima kreće prema Bariju.

Bili su to:

Čezare Kolica (Cesare Colizza), 16. 10. 1884, Marino (Rim), publicista i dobrovoljni učesnik Grčko-turskog rata 1912. godine;
Frančesko Konforti (Francesco Conforti), 21. 9. 1891, student prava iz Salerna, takođe garibaldinski dobrovoljac u Grčkoj protiv Turaka, kod Trikale;
Mario Korvizjeri (Mario Corvisieri), 8. 8. 1885, Castel Madama (Rim), garibaldinski kapetan iz Grčko-turskog rata.
Nikola Goreti (Nicola Goretti), 12. 8. 1896, Sutri (Viterbo), student, tek završio gimnaziju, najmlađi u grupi;
Vinčenco Buka (Vincenzo Bucca), 20. 10. 1895, Palermo, čuveni republikanac (generalni sekretar Omladinske republikanske stranke Italije);
Ugo Kolica (Ugo Colizza), 5. 10. 1882, Marino (Rim), docnije konzul;
Arturo Reali, 24. 4. 1892, Marino (Rim), dosledni republikanac.
Njima se docnije pridružio i Enco Poli (Enzo Polli) iz Splita.

Zbog pojačane kontrole nije im uspelo da pređu preko Barija, pa su morali da nastave za Brindizi i da preko Grčke stignu u Srbiju.

„Stiže vest da iz raznih krajeva naše zemlje treba da krenu mladi italijanski dobrovoljci za Srbiju. Moli se Vaša Visost da, uz budnu pažnju, apsolutno onemogući odlazak ovih dobrovoljaca i postupi, gde je potrebno, s prijavom po članu 113 Krivičnog zakona.“ Ovo je jedan od dokumenata Ministarstva unutrašnjih poslova Italije koji su tih dana stizali prefektima gradova Barija, Ankone, Venecije, odakle je bilo moguće eventualno prebacivanje dobrovoljaca do naše teritorije. No, to nije pokolebalo mlade garibaldince. U Brindiziju su uspeli da se ukrcaju na grčki brod „Mikale“ i stignu u Pirej, a 3. avgusta su se priključili ostalim dobrovoljcima iz Dalmacije, Crne Gore, Bosne i Srbije i došli u Atinu 4. avgusta. Tu su od srpskog konzula dobili dozvolu za ulazak na našu teritoriju. Srpske vlasti u Atini su im ponudile i finansijsku pomoć koju su oni dostojanstveno odbili obrazlažući da ne žele da budu plaćenici već dobrovoljci, i da će put nastaviti o svom trošku. Za njihov dolazak u Solun saznao je tadašnji italijanski konzul i po dužnosti uputio telegram ministru inostranih poslova koji dalje informiše ministra unutrašnjih poslova: „Konzul u Solunu me obaveštava da je grupa od desetorice Italijana otišla da se bori za Srbiju i da treba da stigne još stotinak…“

O nameri garibaldinaca da u većem broju pomognu Srbiju čitamo i iz pisma koje Čezare Kolica šalje iz Užica 17. avgusta poznatom publicisti, garibaldinskom majoru iz balkanskih ratova Mariju Ravasiniju: „…Da ne bismo izneverili naš garibaldizam, nosimo oko ruke crvenu svilenu traku, kako bismo se razlikovali od ostalih… Sutra putujemo prema bosanskoj granici i nikad kao u ovom trenutku nismo bili tako uzbuđeni u žarkom iščekivanju da se ogledamo s našim večnim neprijateljem, na strani srpskog naroda koji vodi pravedan rat. Grupa koju predvodimo Korvizjeri i ja sastavljena je od Italijana, dezertera austrijske vojske i slovenskih studenata. Pozdravi generala (Ričotija Garibaldija) i prijatelje i reci im da ih očekujemo.“

Grupa je bila priključena komandantu, docnije generalu, Čedi Popoviću koji je imao zadatak da pod komandom pukovnika Dragomira Dimitrijevića organizuje legiju dobrovoljaca koja bi se borila uz regularne srpske trupe. Zajedno sa desnim krilom Šumadijske divizije upućena je prema granici Bosne, blizu Višegrada, gde je trebalo da onemogući napredovanje austrijskih trupa na teritoriji Velikog i Malog Storaža.

Iako slabije naoružana, uspela je četa dobrovoljaca da u neravnopravnoj borbi suzbije napredovanje mnogobrojnijeg neprijatelja i nanese mu velike gubitke.

Ovako opisuje razvoj događaja tog 20. avgusta starešina čete Stojan Radičević: „Naš protivnapad je počeo veoma uspešno. Italijanski dobrovoljci, koji su se već ranije u napadu pokazali kao vrlo hrabri, u jednom trenutku kolebljivosti neprijatelja pojurili su svi skupa prema neprijateljskoj poziciji s poklikom ’dole Austrija’, podstičući i ostale drugove. Sve moje naredbe da se vrate bile su uzaludne i već sam ih izgubio iz vida, jer su svom žestinom jurili niz dolinu neprestano pucajući…“

Po prekidu vatre Radičević je poslao izvidnicu da pronađe dobrovoljce, ali mu je stigla tužna vest: od njih sedmorice petoricu su našli mrtve. “Bili su to: Čezare Kolica, Frančesko Konforti, Mario Korvizjeri, Vinčenco Buka i Nikola Goreti sa puškama u ruci i zadovoljnim, iskrenim osmehom na još toplim usnama…“

Kako kazuje preživeli Ugo Kolica, prvi je njemu pored nogu pao njegov brat Čezare, pogođen u glavu i grudi. Za njim Konforti, Goreti i Buka. Korvizjerija, već teško ranjenog, izboli su Austrijanci bajonetima. Ugo Kolica je, bacivši bombu, uspeo da zađe neprijatelju za leđa i da se, zajedno s Polijem i Arturom Realijem, uz mnogo problema, nekako spasi.

Budući da su postigli cilj zbog koga su došli na srpsku teritoriju i saznavši da će Italija ući u rat protiv Austrije, preživeli Ugo Kolica i Arturo Reali su se vratili u svoju domovinu i tamo nastavili borbu, dobivši prethodno obećanje od komandanta čete Čede Popovića da će njihovi drugovi biti sahranjeni na mestu borbe zajedno sa ostalim palim ratnicima čim srpska vojska zauzme položaje na vrhu Babina glava – što je posle nekog vremena i učinjeno od strane regularnih srpskih trupa. Da bi im se olakšao povratak, dobili su zvaničnu potvrdu na srpskom i francuskom jeziku od Štaba vrhovne komande s potpisom komandanta Dobrovoljačkog odreda Čede Popovića i pukovnika Dragutina Dimitrijevića, šefa Obaveštajnog odseka, u kojoj se navode njihova imena i priznanje za herojstvo palim i preživelim borcima.Sva sedmorica odlikovana su zlatnom medaljom za zasluge u ratu od strane srpske vlade i kralja Petra Prvog. Ceremonijal je održan u Rimu 1917. godine na trgu Sjena (Piazza di Siena – Villa Borghese) u prisustvu vojnih i političkih vlasti. Srpska vojna misija predala je medalje preživelim garibaldincima i porodicama odvažno palih junaka.

Adekvatno priznanje svoje otadžbine za ovaj uzvišeni čin nikada nisu dobili, iako su se mnogi republikanci, Društvo garibaldinaca i pojedini članovi porodica poginulih dobrovoljaca zalagali za to. Doktor Đirolamo Goreti (Girolamo Goretti), brat poginulog Nikole, u pismu upućenom italijanskoj vladi 1938. god. moli da se „prizna velika žrtva petorici skromnih junaka čije kosti leže zajedno s kostima hrabrih srpskih vojnika u kosturnici na Gučevu…“

Italijanska vlada dodelila im je samo ratni krst, priznanje koje dobijaju svi učesnici rata, isto ono koje su dobili garibaldinski učesnici boreći se u francuskoj pokrajini Argona pod komandom petorice unuka Đ. Garibaldija (imenom: Bruno, Kostante, Pepino, Menoti, Ričoti II), a čija je prvobitna namera, i to mnogih među njima, bila da dođu u Srbiju.

Zašto su od nje odustali?

Razlog treba tražiti u političkim previranjima tog perioda i novonastalim okolnostima na evropskoj sceni koje su Italiji otvorile nove perspektive, a nama svakako nisu išle naruku. Zapravo, da bi uvukle Italiju u rat kao svog saveznika sile Antante su joj obećale teritorije koje su tada bile deo Austro-ugarske monarhije, između ostalog Istru, delove Dalmacije i ostrva od Paga do Mljeta. Koliko su se politička zbivanja brzo smenjivala vidi se i iz prepiske generala Ričotija Garibaldija. U pismu republikanskom publicisti Mariju Ravasiniju osuđuje Austriju smatrajući prepotentnim čin Aneksije Bosne i Hercegovine i daje pravo srpskom narodu da se tome odupre, pa čak pregovara sa srpskom delegacijom u Rimu da se tajno pošalju dobrovoljci koje bi on lično predvodio; podstiče italijansku mladež da se organizuje pod parolom „svaki narod gospodar u svojoj zemlji, živeo srpski narod!“. A samo nekoliko dana docnije, u izmenjenim vojno-političkim okolnostima, pojavljuje se, 6. avgusta, njegovo drugo pismo u listu „Mesađero“ gde kaže da je u dogovoru sa predstavnicima srpskih vlasti u Italiji odlučeno da se ne šalju više dobrovoljci „…u tu malu ali odvažnu zemlju koja zna hrabro da brani svoju slobodu, jer je epicentar borbe pomeren prema drugim granicama…“ pozivajući da se vrati i grupa dobrovoljaca. Oni su u to vreme već bili na putu za Kragujevac, odakle su 9. avgusta svom prijatelju, takođe garibaldinskom dobrovoljcu, po imenu Vecio Mančini (Vezio Mancini), poslali čuvenu razglednicu koja se pominje s posebnim pijetetom i čiji je sadržaj, sažet u antičkom pozdravu gladijatora (morituri te salutant), nagoveštavao njihovu nameru da će se boriti do smrti.

Svoj zadatak su časno obavili.

Na italijanskom groblju u Beogradu postoji nadgrobna ploča sa već poluizbrisanim imenima i jedva čitljivom posvetom:

„Pristupivši dobrovoljno u srpske redove pali su boreći se hrabro na Babinoj glavi 20. avgusta 1914 – Njihove posmrtne ostatke razneo je ratni vihor ali neka je večna uspomena na veliku žrtvu“ („Accorsi volontari tra le file serbe caddero combattendo a Babina Glava il 20. agosto MCMXIV – Dispersa la spoglia mortale sia perenne il ricordo del loro sacrificio“).

Uz ovu sedmoricu dobrovoljaca, jer kako prikupljena građa ukazuje više ih nije bilo iz već navedenih razloga, treba pomenuti i mnogobrojne italijanske iredentiste iz pokrajine Venecija Đulija (Venezia Giulia), Trsta i Dalmacije – teritorija koje su tada sačinjavale Austrougarsku monarhiju, pa se stoga zvanično nisu mogli smatrati Italijanima, ali nam je obaveza da se i njih setimo jer su i oni bili među prvima u ovom revolucionarnom poduhvatu.

Valja odati priznanje i mnogim ostalim garibaldinskim dobrovoljcima koji su se, po tradiciji, borili na srpskoj strani u drugim epohama: u ustanku u Bosni (1875-76) protiv turske okupacije, u kome je u svojoj mladosti učestvovao i kralj Petar Prvi pod pseudonimon Petar Mrkonjić; u Drugom svetskom ratu bili su na strani jugoslovenskih partizana protiv nacifašizma, a svoj doprinos su dali i u nedavnim sukobima u Bosni protiv NATO agresije.

Moralna vrednost tih entuzijasta je upravo u tome što, žrtvujući svoj život, učestvuju u ratnim okršajima koji, zapravo, osporavaju sâm ratni čin kao instrument zavojevača nad narodima koji brane svoju slobodu.

Mirjana Jovanović Pisani (tekst objavljen u Pečatu broj 444, 4.11.2016.)

Temu o kojoj se malo zna obradio je Nikola Lorencin u dugometražnom dokumentarnom filmu „Sedmorica sa Drine – I sette morituri“. Lorencin nas u filmu upoznaje sa sedmoricom italijanskih dobrovoljaca, koji su se prvi priključili srpskoj vojsci u Velikom ratu. U filmu učestvuje Anita Garibaldi Jalet, praunuka slavnog borca za italijansku državu, Đuzepa Garibaldija.

– Njih petorica od sedmorice poginuli su na mestu Babina gora, maltene svi jedan drugome u naručju – kaže za „Novosti“ autor filma Nikola Lorencin. – Vojni arhiv u Beogradu tokom istraživanja bio nam je naklonjen. Tamo smo našli značajna dokumenta u kojima se najzad utvrđuje broj „garibaldinaca“ koji su došli i onih koji su poginuli. Stradali su 20. avgusta, poslednjeg dana Cerske bitke. U svojim crvenim košuljama stali su pored Srba da se „mlate“ sa Austrijancima.

Autor otkriva i da mu je bilo važno da dođe do gradova i sela u kojima su oni živeli – jer jedan je došao čak sa Sicilije. Pronalazili su knjige rođenih i umrlih, a Italijani, koji su ih zaboravili, bili su zahvalni što se na njih podseća.

– Voleo bih da se na Babinoj gori napravi obeležje njima u čast, barem jedan kamen sa imenima poginulih. Reč je o hrabrim momcima, koji su, kada su se iz Kragujevca javili roditeljima, napisali „morituri te salutant“, odnosno „pozdravljaju te oni koji će umreti“. U pomami raznih sadržaja o Prvom svetskom ratu oni su skrajnuti, iako je njihovo učešće bilo vrlo značajno. Nije bilo lako da tada, kada Italija još nije bila u ratu, oni krenu do Niša i dalje, bila je to opasna avantura, što će se i videti u filmu, koji je kao TV monografija o njima – nagoveštava nam Lorencin.
Borba kod Višegrada

Reditelj i scenarista Nikola Lorencin ovu priču istraživao je desetak godina. – Na početku je bilo reči o pogibiji petorice Italijana na Ceru, što je sasvim pogrešno, jer je reč o momcima koji su se borili kod Višegrada, preko puta, na desnoj obali Drine – kaže Lorencin.

Izvori: Pečat, Novosti