Užice je u žalosti, kao da se zaustavilo i skamenilo u trenutku užasa, u momentu spoznaje da mu je mladost pokošena: gradskim ulicama prolaze ljudi na staklenim nogama, sa grčem na licima, tišina pokriva dolinu oko Đetinje. U ovom gradu, svako je poznavao nekoga od stradalih mladića, njihove majke i očeve, sestre i braću, bližnje…
poster
Sutra, u utorak u popodnevnim časovima, jedan za drugim, iz sata u sat, biće sahranjeni mladići stradali u saobraćajnoj nesreći na zlatiborskoj magistrali: Stefan Džavović (21), Nikola Daničić (19) i Vladimir Milošević (27) na groblju Sarića osoje. Uroša Drčelića (22), bližnji i prijatelji ispratiće na večni počinak na groblju Dovarje.
Četiri opela, četiri u crno zavijene porodice iza svakog odra i suze roditeljske, bez odgovora, za takav dan se ovaj grad sprema. Zastave na svim institucijama u ponedeljak su spuštene su na pola koplja, muzika iz kafića je utihnula, a pogledi ljudi uprti su u zemlju, kao da traže izgubljeno.
Ponedeljak 12. septembar proglašen je Danom žalosti u Užicu i sve je suprotno od onoga kakvi su Stefan, Nikola, Vladimir i Uroš bili, vedri, britki pred životom, nasmejani i puni mladih želja za koje su živeli. Utučenost, suze, očajanje, nemoć, bol, to je ostalo.
Najmlađi među drugovima, Nikola Daničić, tek je završio srednju školu, a bio je poznato lice među Užičanima: u naselju Terazije radio je vredno u porodičnoj firmi, na stovarištu peleta gde je sretao svakodnevno desetine svojih sugrađana.
– Pre nekoliko dana sam ga video tamo, uvek bismo se zadržali, proćaskali, a danas na ulici srećem njegove mušterije, njegove nastavnike iz srednje škole, prijatelje njegovog oca i tuga me obuzima, nema pravde na ovom svetu – kaže jedan od Nikolinih poznanika. Uroš Drčelić je radio u fabrici nameštaja.
– Sećam se dečaka, vrednog i nasmejanog, iz školske klupe. Još kao đak je bio vredan, dolazio je i kod nas u kuću da popravi nameštaj. Sutra ga sahranjuju uz babu i dedu koji su takođe stradali u saobraćajnoj nesreći – govori Urošev nastavnik iz Srednje tehničke škole.
Stefan Džavović bio je vozač u jednoj užičkoj pekari, čim je izašao iz srednje škole, odmah se zaposlio i postao omiljen među kolegama i ljudima koje je na poslu sretao. Plenio je, kažu, vaspitanjem i dobrim manirima koje je poneo iz svoje porodice, a posao je obavljao uz osmeh, zadovoljan kada mu se osmehom uzvrati. Niko od kolega nije mogao ni slutiti da Stefana u subotu, dan pre nesreće, vide poslednji put.
Vladimir Milošević je očevim tragom otišao u Sloveniju, poslednjih godina tamo je radio kao vozač. Dan uoči tragedije, stigao je kući, u svoje Užice na odmor. Uživao je u društvu prijatelja, poslednju noć svog života proveo je uz sestru u jednom užičkom klubu. Sestra ga je snimila radosnog. Dan kasnije, Vladimira više nema.
Četvorica mladića stradali su u nedelju u zoru, u 5.30 časova na zlatiborskoj magistrali. Iz noćnog provoda, krenuli su put Zlatibora. U mestu Surduk nedaleko od grada, džip kojim je upravljao Milošević, profesionalni vozač zaposlen u slovenačkoj firmi „A sprint“ prešao je na levu stranu puta. Udario je u zaštitnu ogradu, zatim se klizao nekoliko desetina metara uz ivičnjak. Vozilo je, prema saznanjima sa uviđaja, zatim udarilo u stenu i prevrnulo se, da bi se na kraju zaustavilo u desnoj traci puta, potpuno smrskano od siline udara. Trojica prijatelja stradali su na licu mesta. Drčelić je u teškom stanju prebačen u užičku Opštu bolnicu. Tu je ubrzo podlegao povredama, uprkos naporima medicinara da ga spasu. Jedan od očevidaca nesreće je pozvao policiju, na lice mesta stigla je hitna pomoć. Medicinarima je odmah bilo jasno, da je reč o užasnoj tragediji. Dok je samo jedan od putnika još davao znake života, pripadnici užičke vatrogasne brigade su iz olupine izvlačili tela stradalih mladića.
– Obdukcija tela vozača je obavljena i sada čekamo rezultate. Pregled tehničke ispravnosti vozila nije bilo moguće uraditi jer je automobil potpuno uništen – rekao je Osnovni javni tužilac u Užicu.
